Povjetarac što dušu hladi

Dok smo odlazili, pogledao sam u retrovizor.

Isti prizor kao i jučer.

Par iskrenih suza na tvom tužnom licu.

Uzdahnuo sam i upalio radio. Misli nisu bježale,

Štoviše, gomilale su se u čudnim krugovima,

Nekim nepoznatim prostranstvima.
Nisam te našao, nisam te ljubio,

Nisam ti dar ljubavi poklonio,

Koliko god sam htio.

Nisam mogao, u sebi te nisam vidio.

Isti prizor kao i jučer.

Par tankih nogu iznad zemlje,

Mirno se njišu na povjetarcu što dušu hladi.

I nestaju odnoseći sve pred sobom.

Tako tiho, tako lako, kao da nikada

Bitno bilo nije.